Baš sam neke sreće!
Taman hvalim dečke iz Taxi Camea, često koristim njihove usluge…i dopadne me jedan sasvim izvan kontrole.???
Gužva je danas, hladno je i svi su pomalo razdražlji, ali ja sam ovih dana slavljenički raspoložena.
Uglavnom….
Uđem u taxi, muzika trešti, ne čujem samu sebe.
“Molim vas, možemo ne slušati ovu muziku?”, pitam.
“Ja mogu slušati što hoću!”, veli mlađahni taxista i nevoljko isključi muziku.
Ja sam i dalje dobre volje i s puno obzira, jer dečko, vidim, nije pročitao pravila: “Niste baš u pravu! Izdržat ćete tih desetak minuta do odredišta.”
“Ja mogu kaj hoću! Uostalom, dal sam otkaz!”
Minutu smo se vozili u tišini kad odjednom on ljutito ispusti zrak iz pluća doda gas, prijeđe u suprotnu traku pretičući vozilo ispred nas ulazeči u škare…i tako nekoliko puta čitavom dužinom Optujske ulice.
“Ja mogu kaj hoću! Kaj me briga! Vidite?”
“Dečko”, velim mu, “iza sebe imam 4 godine rata i odavno sam spremna umrijeti. Kako vam je ime?”
Uz naglo kočenje zaustavi se na kružnom toku…i stoji.
“Izađite!”, veli.
” Nismo još stigli na odredište!”, velim ja.
“Izađite!”, naređuje.
Sjedim u autu i dobro se zabavljam.
Balavac teško diše. Sad već kasnim, protokol je počeo i zapravo mi se više ne žuri. Prolaze minute, stvorila se kolona iza nas, vozači trube. Nakon desetak minuta, balavac ipak krene i doveze me na odredište uz ljuto gunđanje.
Izašla sam ne plativši “vožnju”. Balavac divlja!
Taman je Predsjednica HR polagala vijenac kad mi zazvoni mobitel.
“Ja sam ispred vaše kuće!”, urla balavac u telefon.
“I…?”, pitam. “Samo da završi protokol prijavit ću vas.”
Prekinula sam liniju!
P.S.
Postoje li u Cameu neke kontrole psihičkog zdravlja zaposlenika?
Ena Šimek Šuplika, Treća dob
