Samotna ljubav
Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi –
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?
Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi-
Poginut ću noćas i za dragom poć.
– Ljubav nije sreća! – znaš li kad mi reče?-
– Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
– Ljubav boli, boli, kao život boli,
– Teško, teško onom koji jako voli. –
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sam – ko kamen.
(Antun Gustav Matoš)
