Šimun je u bolnici, a njegov otac u šatoru ispred nje: ‘Čujemo se voki-tokijem, on zna da je tata blizu’

Njihov razgovor čuje se na jednom videu koji Roberto objavljuje na svom Facebooku.

“Nisam mogao zbog korone ostati s njim. Nisam mogao ostati ni u čekaonici. Jednostavno sam odlučio da se ne udaljavam od djeteta, da budemu šatoru, da kampiram. Njemu sam ostavio voki-toki. Preko voki-tokija se čujemo pa da trauma za dijete bude minimalna”, prepričava ovaj umirovljeni policijski inspektor i bivši branitelj.

Sve traje nekoliko dana, a trajat će još koliko bude trebalo, dok Šimun ne ozdravi, što bi, kaže, trebalo biti uskoro.

“Želim biti blizu, da on zna da je tata blizu, da se možemo čuti”, ispričao je.

“Ovo je čin razočaranja. Da ja kao veteran u bolnici hrvatskih veterana ne mogu spavati na podu u čekaonici. To je vrlo žalosno, A ’92., u ratu sam bio na toj bolnici, na prvoj crti obrane. A danas, nakon svega toga, ja ne mogu spavati na podu, biti blizu svog djeteta”.

“Dijete me zove kad mu bude malo teško. Javi se. I meni je drago čuti ga. I ja se osjećam bolje kad vidim da je dobro. Ja znam da je on u sigurnim rukama. To nije upitno. Ali prisilno odvajaju roditelje djece”, kaže požrtvovni tata.