Antioksidans može usporiti napredovanje bolesti?

Novo istraživanje nudi nadu kod pacijenata s multiplom sklerozom, nakon što je otkriveno da česti antioksidans koji se može kupiti u ljekarnama, može pomoći u usporavanju bolesti

U pilot studiji, istraživači su otkrili da uzimanje velike doze lipoične kiseline svaki dan tijekom dvije godine smanjuje atrofiju cijelog mozga kod pacijenata sa sekundarno progresivnim oblikom bolest (SPMS), u usporedbi s placebom.

Vodeća autorica studije dr. Rebecca Spain iz Oregonskog Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Portlandu i njeni kolege nedavno su objavili rezultate u časopisu Neuroimmunology & Neuroinflammation.

Multipla skleroza (MS) je progresivno neurološko stanje, kod kojeg imunološki sustav pogrešno napada mijelin, zaštitni sloj živčanih vlakana u središnjem živčanom sustavu. To ometa signalizaciju živaca između mozga i leđne moždine, uzrokujući slabost, poteškoće u kretanju i ukočenost ili trnci lica, tijela ili udova, među ostalim simptomima.

Relapsno-remitirajući oblik (RRMS), najčešći je oblik multiple skleroze i većinom napreduje do SPMS-a, gdje se oštećenja živaca pogoršavaju, simptomi postaju teži, a razdoblja remisije postaju rjeđa.

Trenutačno nema lijeka za SPMS, ali postoje dostupne terapije za modificiranje bolesti koje mogu pomoći u usporavanju njene progresije.

Dr. Spain i kolege sugeriraju da lipoična kiselina – prirodni antioksidans dostupan kao nadopuna prehrani – može biti učinkovit tretman za SPMS, nakon što su utvrdili da je pomogao u smanjenju stope cijele atrofije mozga kod pacijenata sa tim stanjem.

Nova studija otkrila je da su sudionici liječeni lipoičnom kiselinom imali manje padova i dulje su hodali, u usporedbi s ispitanicima koji su primili placebo. Značajno je i da su istraživači utvrdili da je lipoična kiselina općenito sigurna i dobro sudionici su je dobro podnosili, a najčešći nuspojava je gastrointestinalna uzrujanost.

Međutim, tim upozorava da su daljnja ispitivanja na većem broju bolesnika potrebna prije nego što se lipoična kiselina može preporučiti kao siguran i učinkovit tretman za MS. Koristeći rezultate pilot studije, istraživači su trenutno projektiraju kliničko ispitivanje koje treba započeti kasnije ove godine.

Slobodni radikali su nekompletni molekuli, nestabilni jer imaju nesparen ¨slobodan elektron¨. Prisustvo nesparenog elektrona čini slobodni radikal jakim oksidansom i visoko reaktivnim zato što teži da se spari sa drugim elektronom i na taj način oštećuje ćelije lančanom reakcijom (molekul koji je ostao bez elektrona i sam postaje slobodan radikal). Kiseonični slobodni radikali su: superoksid, vodonik peroksid, hidroksi radikal. Slobodni radikali mogu oštetiti ćelijsku membranu, masne kiseline, holesterol, proteine i DNA i imaju ulogu u patogenezi mnogih hroničnih degenerativnih bolesti. Oksidacija ćelijskih proteina i membrana može izazvati oštešenje tkiva kod mnogih bolesti koje su dugi niz godina opisivane kao bolesti nepoznate etiologije kao što su: reumatoidni artritis, zapaljenska crevna oboljenja, Parkinsonova bolest. Oksidacija LDL holesterola povećava rizik od ateroskleroze. Oksidativno oštećenje DNA može doprineti nastanku karcinoma. Slobodni radikali imaju važnu ulogu i u procesu starenja organizma.

Oksidativni stres predstavlja dakle poremećaj ravnoteže između prooksidanasa i antioksidanasa u korist prookoksidanasa usled čega dolazi do oštećenja vitalnih ćelijskih makromolekula.

Respiratorni lanac u mitohondrijama produkuje brojne reaktivne vrste kiseonika (npr. hidroksil radikal OH i superoksid radikal O2-) kao nus produkte. Vežbanje, stres i bolest povećavaju oksidativni metabolizam i na taj način povećavaju formiranje slobodnih radikala.
Imuni sistem produkuje slobodne radikale (uključujući superoksid radikal O2-) da biuništio fagocitovanu bakteriju i viruse. Takođe imuni odgovor na alergene i druge strane supstance veoma povećava proizvodnju slobodnih radikala. Za vreme hroničnih infekcija i inflamacija veoma je bitno držati pod kontrolom slobodne radikale da bi se sprečilo oštećenje zdravih ćelija.
Slobodni radikali takođe nastaju iz životnog okruženja. Pušenje cigareta jako povećava oksidativni stres. Izloženost industrijskim hemikalijama, radijaciji zagađenju vazduha povećava produkciju slobodnih radikala.

Potencijalni izvori slobodnih radikala koji potiču iz spoljne sredine su:

Poremećaji koji nastaju usled oštećenja ćelija slobodnim radikalima:

Naše telo stvara nekoliko linija odbrane protiv slobodnih radikala. Antioksidansi su sposobni da interreaguju i redukuju količinu slobodnih radikala u našem telu. Oni su donatori elektrona i kao takvi oni konvertuju radikale u stabilne, ne toksične metabolite.
Zajedno pojedinačni antioksidansi i antioksidativni enzimi su važni u uništavanju slobodnih radikala. Četiri najznačajnija anatioksidansa su mikronutrijensi (vitamin C, E, beta karoten, cistein), dok dva mogu biti sintetisana u ograničenim količinama u telu (glutation i koenzim Q10). Riboflavin i elementi u tragovima selen, bakar, cink, mangan, i gvožđe su esencijalne komponente glavnih oksidativnih sistema.

Glavni (enzimski) antioksidansi u biološkim sistemima su:
Superoksid dizmutaza (Mn, Cu, Zn zavisni enzimi)
Glutation peroksidaza (Se zavisni i Se ne zavisni)
Katalaza-inaktiviše vodonik peroksid (Fe zavisan)

Pored ovih u antioksdanse ubrajamo i Ceruloplazmin, koi vezuje jone bakra, Transferin , vezuje jone gvožđa, bilirubin koji sprečava proces lipidne peroksidacije.

Većina antioksidanasa uništava slobodne radikale dajući im jedan elektron. U ovom procesu antioksidansi se oksidišu. Iz ovih razloga antioksidativne rezerve moraju neprestalno da se nadoknađuju. Antioksidansi deluju sinergistički. Vitamin E i selen pojačavaju antioksidativnu ulogu jedan drugom. Vitamin C, koenzim Q10, i glutation peroksidaza regenerišu tokoferol koji je oksidisan, i tako ponovo stavljaju naraspolaganje vitamin E tkivima. Vitamin C ili selen deficit jako povećavaju potrebu za E vitaminom i povećavaju rizik od deficita E vitamina. Kompletna i izbalansirana snabdevenost organizma antioksidansima je neophodna.

Dijetalni izvori:
Ishrana bogata svežim voćem i povrćem žitaricama od celog zrna, lešnicima, semenkama obezbeđuje izbalansiran unos antioksidanasa. Mnoge namirnice sarže ne nutritivne antioksidanse koji mogu biti važni u zaštiti od oksidativnog stresa. Međutim, veoma je teško zadovoljiti potrebe za antioksidansima koristeći samo namirnice, tj. samo preko hrane koju konzumiramo. Na primer: Da bi se zadovoljile potrebe za 200mg E vitamina osoba treba da pojede 2 kg kikirikija ili 300 g semenki suncokreta. Da bi se zadovoljile dnevne potrebe za 500 gr. C vitamina/dan potrebno je pojesti 500 g pomorandži ili brokola. Suplementacija kompletnom antioksidativnom formulom je efikasan način da se postigne optimalan nivo antioksidanasa u organizmu.

S obzirom da je glutation suplementacija skupa, a njegova apsorpcija neizvesna, preporučuje se suplementacija cisteinom. Cistein se koristi u organizmu za produkciju glutationa, a pored toga povećava endogenu produkciju glutationa.
Zdravo telo proizvodi dovoljne količine antioksidanasa da bi neutralisalo razorno dejstvo slobodnih radikala i drugih štetnih materija iz organizma i životne sredine. Kapacitet svakog pojedinca da stvara antioksidanse genetski je predodređen, ali pored toga on zavisi još od pola, životne dobi,kao i navika vezanih za ishranu, način života, okruženje. Sposobnost da se proizvodi potrebna količina antioksidanasa značajno slabi kod starijih osoba, bolesnika nakon hroničnih i dugotrajnih bolesti, osoba koje se jednolično i nepravilno hrane, pušača i ljudi koji se neprekidno nalaze u stanju stresa, pa se tako otvara put dejstvu slobodnih radikala. Način života i životna sredina čoveka danas utiču da štetni činioci stalno deluju: izduvni gasovi motornih vozila, hemiska zagađenja u zemlji, vodi, hrani, vazduhu, zračenja sa TV ekrana, monitora računara, iz vasione (zbog istanjenosti ozonskog omotača) i druga.

peuzeto :
Handbook of Nutrition Michael